Школа је добила име по политичару, државнику и историчару Јовану Ристићу, који спада у ред највећих државника Србије 19. века. Јован Ристић је био два пута намесник у име малолетних владара, прво у име кнеза Милана Обреновића, а касније и у име његовог сина краља Александра Обреновића.

Године 1878. био је представник Кнежевине Србије на Берлинском конгресу којим је призната независност Србије.

Био је човек импресивне интелигенције и једини српски дипломата који је могао равноправно да разговара са европским дипломатама. Рођен је 1831. у Крагујевцу, у сиромашној породици, од оца Ристе и мајке Марије. Пошто је дипломирао на београдском Лицеју стипендијом српске државе 1852. године, стекао је звање доктора филозофије на Хајделбергу. Потом је наставио студије на престижној париској Сорбони. У Немачкој је студирао код прослављеног историчара Леополда фон Ранкеа, и после студија намеравао је да каријеру настави као историчар. Али, није успео да добије место професора историје на београдском Лицеју.

Године 1854., игром случаја, постао је државни намесник: почео је да ради у Министарству унутрашњих дела, које је водио утицајни политички лидер Илија Гарашанин. На младог Ристића снажан утицај извршила је строга бирократска школа. Постао је уверен да се одатле може управљати земљом. Ускоро се оженио Софијом, ћерком најбогатијег београдског трговца Хаџи Томе. Овај брак му је, поред новца, донео и наклоност српских кнежева из династије Обреновић.

Занимљиво је да је у једном периоду, радећи као уредник „Српских новина“, Јован Ристић популарисао Шекспира у Србији. Гарашанин је послао Ристића у Српско посланство у Цариграду 1861. године. Био је то почетак његове успешне дипломатске каријере. Интелигентно је разговарао c Турцима, и 1867. године успео је да издејствује укидање њихових тврђава у Србији.

Био је и министар иностраних дела, редовни члан Српске краљевске акдемије (данас САНУ) и једно време њен председник.